Ja sam gusle svoje noso svud po sv’jetu,
Opjevao njima radost si i sjetu;
One su mi bile Bogom dana druga,
Spajale me s nebom kao zemlju duga.
Ali kad sam jednom na svom putu s njima
Pod propelo pao – podišla me zima
I sa groze tajne nisam žicâ takô,
Molio sam samo – molio i plako.
I od onda često žice moje šute,
Prolazio bučne ili tihe pute –
Samo jedna nikad ne će da se smiri
Ko da kroz nju vjetar sa Gologote piri!
Odgovori