Koliko je u godini dana,
Tol’ko Gliši na srcu je rana,
Al’ današnja rana ponajveća,
Jer mu konju bila loša sreća.
Dorasto je Glišo već do mača,
Pak mu kupe konja od kolača!
U tog konja rep i ćud od zeca,
Strašila se s vrha trešnje breca.
Ne će Glišo da mu konj prkosi,
Baš ga u hlad stare trešnje nosi.
Nije dugo vr’jeme potrajalo,
Konj i gazda oboje zaspalo.
Nahereno strašilo se smije
Videć, kako konj kraj gazde snije.
Mudri vrapci strašilo poznadu,
Pa mu trešnje ispod nosa kradu,
Al će danas bit’ im i kolača – –
A od tebe, jadni Glišo, plača!
Kad otvori mali Glišo oči,
Potok suza niza lice toči!
Navrh trešnje, strašila na ruci
Sabrali se vrapci kao vuci;
Kljuju složno njegva konja-zeca,
Oh! Taj ne će više da se breca!
Zagreb, 1905.
Odgovori