U prašumi nekoj, sred svakakva življa
Našla se jednoć i krmača divlja.
Našla tu se svinja, u čem nije bila,
Te stala baš zato svog svinjskog rila
Svud trage zabadat. – I poče da ruje,
Da njuška, da traga, da grdi, da psuje –
A praščići njeni, desetak na broju,
I rokću i ruju uz majčicu svoju.
Tako do lava.
Pred spiljom na suncu kralj pustinje spava.
A do njega lavić. Te šapicom gipkom
Poskakuje vješto za tanašnom šipkom.
I krasan je mališ: ko zrnašce jedar,
I snažan, i gibak, i žustar, i vedar.
Al neka je lijepo od suhoga zlata,
Kad krmača hoće i traži inata!
Prikuči se lavu i roknu mu drsko:
– A nije li vama, gospodine, mrsko,
Što morate čuvat tog jedinog sina,
Dok deset ih ima valjana živina?
U čudu se prene moj lave od sna
I pridiže glavu – a što drugo zna?
(Jer ako se hoćeš vlastodršcem zvati,
tad odgovor možeš i konačni dati!)
Pa na noge skoči i uspravi stas,
A gorom i dolom zatutnji mu glas:
– Iš tragom bez traga, ti njuškalo jadno,
Što lavljega nisi ni pogleda vrijedno!
Ti sinove krmke na čopore gojiš,
I što ih je više, to gordije brojiš.
Ja uzgajam sina i ponos mi sav,
što jedan je samo, al zato je lav.
Basne i bajke, Zagreb, 1943.
Odgovori