Branka je zaspala sa otvorenom knjigom na grudima. Nije mogla ni da zamisli da drugačije završi dan. Njeno prvo, najjasnije sećanje na detinjstvo, bilo je na slikovnicu. I na čudesan osećaj kad devojčica Hajdi hrli u zagrljaj svom dedi. Osećala je da se u tom zagrljaju oslobađaju svi njeni strahovi i osećanje da je sama na svetu. Druge igračke nije ni imala.
Živeli su u dvorišnoj kući u Lominoj. Za igru tu nije bilo mesta. Sve šupe su bile iznajmljene seljacima sa pijace za njihovu robu. S jeseni bi za to dobijali vreću krompira i brašna. U sredini dvorišta bila je česma sa koritom. Na njoj su žene ceo dan prale veš. Svako sećanje na detinjsvo počinjalo je slikom dvorišta u kom su se zakačeni na konopcima vijorili čaršavi.
Majka je dvaput nedeljno odlazila u mesnu zajednicu “Zeleni venac” da sprema prostorije. Povela bi i Branku. Dok je ona ribala stepenište, devojčica je otkrivala tajanstveni svet velikih soba. Jednom je tako otvorila zelena, izrezbarena vrata. Jedva je dohvatila kvaku. Lepota i veličanstvo prizora zaustavilo je na pragu. Police sa knjigama bile su poređane kao cvetne leje. Nežno je dodirivala zlatan tisak na koricama. Osetila je da joj je mesto među ovim prelepim drugaricama. Širila je ruke kao da hoće sve da ih zagrli . Zatvorila je oči i naročit, pomalo memljiv miris dražio joj je čula. Prenuo je glas majke. Stajala je na vratima.
“Prestani da sanjaš, Branka! Evo ti krpa i briši gelendere!” Imala je pet godina, a nepogrešivo je znala da će knjige biti njen život.
To proleće, kad je napunila deset godina, sve devojčice u razredu su već imale lakovane cipelice sa šnalom. Samo je još ona išla u pendžetiranim zimskim cokulama. Najzad je krenula sa majkom u prodavnicu obuće. Negde na pola Knez Mihajlove Branka je stala.
“Mama, ne želim sandale! Hoću da mi kupiš knjigu!”
Majka je jedva savladala navalu iznenađenja, besa i neverice. Gledala je u bušne cokule na mršavim nogama svoje kćeri, a zatim u njeno lice. Bila je zatečena suprotnostima između krhkog tela i neustrašivosti kojom se borila. Pred njom nije stajala jogunasta devojčica, već nežna i odlučna mlada žena. Branka joj je prstom na izlogu Prosvetine knjižare pokazala knjigu koju je želela: “Dnevnik Ane Frank”. Nekoliko dana kasnije počinjala je svoj dnevnik sa Draga Keti. Nije bila više usamljena. Imala je nekog da podeli svoje tajne.
*
Draga Keti, danas sam odlučila da ću studirati jezike i književnost. I ja sam se, kao i ostale devojke iz razreda, ustreptalo spremala sa Tolstojevom Natašom na prvi bal, plakala nad tragičnom sudbinom Ane Karenjine, zaljubljena u uštogljenog gospodina Darsija, pila kalvados u kafani jer su to radile Remarkove heroine. Ali, ja sam znala da ću živeti u knjigama. Uvek su me nežno uljuljkivali talasi reči, umirivao me miris poznatih rečenica, prostor u kome koračam sigurno, bez straha.
Draga Keti, imam dobar posao i mogu da kupim knjigu koju poželim, ali po navici svraćam na Plato ispred Filološkog fakulteta. Ulični prodavci knjiga rasprostru blago po pločama trga. Preturam, tražim, putujem. Oblak slatkastog i pomalo memljivog mirisa stare hartije odnese me negde kroz istoriju, vreme i daljine. Koliko god kratak taj trenutak bio, osećaj je čudesan i silan. Traganje za magijom mirisa iz knjiga postao je smisao mog života. Čak kad su knjige malo prazne, kad nemaju jasnu ideju, dovoljan je samo miris da me odnese u nove prostore i zapali iskru.
Spokoj i lepota očaravajućih prizora na dalekim putovanjima, plavi glečeri koji su uronili u nebo, iskričava magla u fjordovima, samo na kratko uspavaju moj nemir. Letim na Plato. Nalazim mir u mirisu svetova zagrađenih koricama knjige. Uranjam u čarobnu kutiju i sanjam, bez žurbe, bez groznice. Lenji julski (septembarski, aprilski, svejedno) dan uvuče me u svoju magiju u kojoj je sve moguće. Rastvaraju se svetovi, utapaju se u neku pamučastu nežnost i eteričnost. Valjda tako izgleda sreća? Mada i u tim razređenim trenucima osećala sam da nedostaje još nešto. Čemu je namenjena ona laka strepnja i prekrasna lepota očekivanja? Čemu, ako ne ljubavi? S kim se deli sreća i tajna? Odgovor me ubadao u srce. I pre nego što bol nađe još neki prazan kutak u srcu da se nataloži, magija beogradskog popodneva u kom je sve moguće mu daje oblik viteza sa prelepim muškim šakama i unese neki poseban osećaj u dušu osetljive devojke.
Ali vitez nikako nije dolazio.
Draga Keti, danas sam na Platou upoznala novog uličnog prodavca. Šarmantan i lep. Kretao se lako i sigurno, širokim pokretima prosipao je čaroliju oko sebe. Kroz trepavice sam posmatrala njegove pokrete. Imao je prelepe muške šake. On je osećao da ga gledam. Tranzistor oblepljen selotejpom visio je na oluku. Bila je neka muzika za dušu. Da, Bisera je pevala o dečacima iz ulice. Glas se odbijao o zidove okolnih zgrada i nestajao, negde, nizbrdo prema Dunavu. Prodavac je prevrnuo sve da mladim, ustreptalim brucoškinjama nađe Cvajgove stihove. Dobro držećoj gospođi preporučio je nešto za “uz kafu”. Sa starim profesorom “bistrio” je Spinozu. Zove se Bora. Dugo je godina radio u poznatoj izdavačkoj kući.
“Umesto godišnje plate dali su mi knjige iz magacina”, rekao je. “Šta ću s njima? Ugušio sam ponos i stid. Idem na Plato. A, sad ne znam da bih drugačije mogao da živim.”
Draga Keti, Evo me u Johanesburgu. Moja drugarica iz dvorišta u Lominoj me pozvala da dođem. Sinoć sam dugo sedela u bašti. Noćni vazduh je leden i plav. Iznad mene tajanstveno prostranstvo neba. Ipak sam uspela da nađem malo beogradskog svoda; sazvežđe Oriona ugnezdilo se u bokore cveća. Vetar je donosio u pramenovima ukus soli. Bašta miriše ljubičasto. Sedela sam u fotelji od ratana, uvijena u ćebe. Svetlucava boja noći me opijala svojom nežnošću. Nisam još ni raspakovala kofer, Beograd mi je već nedostaje.
Izašla u grad. Široke avenije, ušuškani kafići, bogati izlozi. Kao bilo koja metropola. Sela sam na kameni zidić. Bio je zagrejan od sunca. Mali trg je bio okovan sunčevim zracima kao aurom. Vazduh je bio lenj i blag. U izmaglici od treperavog svetla, mirisa i neke čulne napetosti sve me je neodoljivo podsetilo na Beograd. Na Plato. Na ona magična popodneva u kojima je sve moguće. Neobičan prizor me privukao. Na malom trgu je bio postavljen trokrilni ormar, raskriljenih vrata. Unutrašnjost ormara je pretvorena u police na kojima su bile poređane knjige. One su se širile i oko ormara i po niskom kamenom zidu okolo. Grupa devojaka obučenih u uniformu nekog lokalnog koledža je uz kikotanje prebirala po policama. Jedan muškarac, belac, čučao je nagnut nad hrpom knjiga. Pogled mi se zaustavio na njegovim šakama. Prekasno sam stavila ruku na usta. Vrisak se probio kao munja u oluji.
“Boro, otkud ti?”, vikala sam.
“Branka, otkud ti?”, (u Beogradu smo jedno drugom uvek govorili Vi). Uhvatio me u naručje i počeo da vrti u krug po celom malom trgu. Osetila sam ukus suza u uglovima usana. Videla sam svoj odraz u njegovim očima.
“Ko će prvi? Evo, ja sam u gostima”, rekoh.
“Ja sam ovde nekoliko meseci”, rekao je. “Poslednje jeseni na platou komunalna policija je pokupila sve knjige, napisala prijave i naplatila kazne, iako smo imali privremene dozvole. Slomilo me poniženje. Šta da radim? Mogu da ostanem i da se pomirim sa svim ili da krenem u neizvesno, u privid slobode. Kuda da idem? Bilo gde. Na kraj sveta! Nisam još ni odlučio šta ću, već sam sedeo u avionu za Johanesburg. Dug i iscrpljujuć put dao mi je vremena za razmišljanje. Zatvorio sam oči i umoran, naslonio glavu na naslon. Da li je odluka hrabrost? Ili sam samo pobegao? Da li to kazuje nešto o meni? Nikada nisam sanjao velika dela. Nisam maštao o širokim prostorima i dalekim zemljama. Nikad nisam bolovao od zavičajnih bolesti, ali da li ću moći bez Dorćola? I bez košave? Dunavske marine? Pitanja su se smenjivala kao vagoni u nepreglednoj kompoziciji voza. Ali na visini od deset hiljada metara odgovori su bili vazdušasti i neobavezujući. Počeo sam da radim ono što najbolje znam. Moj dom je sad ovde. Moj dom je tamo gde su moje knjige. Raširio je ruke i okrenuo se u krug. Evo vidiš, ovaj prostor, to je Beograd.”
Bora i ja smo sedeli na kamenom zidiću. Ovo je bio onaj poseban dan kad je sve moguće. Sve se pomešalo, svetlo i oblici, zvuci i mirisi, san i stvarnost. Sećanje se pretvaralo u mirise. Obavijala nas je ružičasta svetlost afričkog neba. Male ptice, nepoznatog imena, sletale su na krov ormara. Kao u snu dopirala je svežina Dunava uz strme dorćolske ulice. Sve je lagano, prozračno, uljuljkano u sigurnost poznatih mirisa. Zvuk trolejbusa br. 28, kikot devojaka sa Filološkog. Kasetofon oblepljen selotejpom okačen o vrata ormara. Vlada i Bajka (i ekipa veličanstvenih).
Gde god da krenem
Taj grad me prati
Beograd moj, sebi me vrati
Gde god da odem taj grad me čuva
Kroz moju glavu košava duva
Bora je sipao kafu u fildžane. Gusti, topli miris crne kafe lebdeo je iznad nas. Slatkasto-opori miris iz knjiga mešao se sa mirisom prave turske kafe, u sred Beograda na tridesetom stepenu južne geografske širine.
Autor: Radmila Vojinović
Odgovori