Moje srce, majko, veliki je grob,
U kom mnoštvo nada pokopanih gnjije,
I što dalje zemski život mi se vije,
Vidim, da sam tvoju baštinio kob.
Al se ne boj zato, da po sv’jetu tom
Možda i bez nada duša mi se pati –
Uvrh sviju jedna udilj cvati:
Da ću te još jednom srcu privit svom.
Odgovori