Nečastivi u selu

U selo se uvukao strah, nakon što se seoski knez jedne mlake ljetne večeri vraćao iz škole s nekakvog razgovora o uređenju seoskih putova i međa, a u toj tmini u kojoj se tek nazirao lik pred njega iskoči sam nečastivi u grmlju kraj mosta nad Miščević potokom. Knez nije neka strašljiva baba, nego ljudina odvažna i čvrsta, ali mu srce umalo stade kad sam crni vrag skoči uz grmlje i zakmeči na kneza. Jasno je u polutami razabrao stvorenje oko dva metra visoko, s kopitima na tankim dlakavim nogama, ušiljenom bradom i čudnovatim ušima. Prestrašen odjuri kući – i od sramote ne reče tada nikome ni riječi, a ne vjerujući ni samom sebi što je i koga je vidio.

Tek nakon nekoliko dana dvojica momaka kosili kod Pavlovića te se poslije bogate večere i dobre kapljice vraćali kući u Gornji kraj i kad stupiše na Miščević most, dolje u grmlju, u potoku, stade lomljava, dreka – a momci hrabro dadoše petama vjetra. Istina, nisu ništa vidjeli, ali ona lomljava i dreka ledila im je krv u žilama. Ne može biti ništa drugo nego sam sotona, Bože nas sačuvaj od zla.

I tako je počelo tiho i povjerljivo šaputanje u selu. Neman se uvećavala i bivala iz dana u dan sve strašnija. Nekoliko mladića hrabro odluči da će dežurati na mostu i cijelu noć samo da se uvjere u istinitost priče, ali na njihovu sreću i trenutno veliku žalost nečastivi se nije pojavio, ali se zato pojavio nekoliko večeri kasnije.

– Sve su to bapske priče, odrješito je govorio neki Ranko, ali, jadni čovo, skoro je i sam zaglavio da ga hitre noge ne spasiše. Ne vjerujući budalaštinama i bapskim pričama uputio se on kod rodbine u Gornjem kraju još za dana i riječ po riječ, uz kapljicu i čašicu šljivovice zadržao se on do neko doba noći. Na povratku, mrak kao u rogu, prst pred nosom ne vidiš, došao on do mosta, a sam nečastivi zadreči, zabeči i skoči uz grmlje u potoku pred njega! Visoko stvorenje ima preko dva metra, dugačke uši, i kopita na nogama! I moj ti Ranko skoro pade u nesvijest, ali ga hrabre noge ponesoše do kućnih vrata, a čini mu se da je nečastivi, vladar zla i tame, tu iza njegovih leđa. I dok je prašio cestom prema kući jasno je čuo prijetnju iza svojih leđa svoga progonitelja:

– Zahvali Bogu što te nisam uspio stići inače bi dopao muka!

I opet se skupiše i starci i momci da dežuraju na mostu, ali se nečastivi nije pojavljivao.

Priče su rasle i zamirale da bi još strašnije oživljavale. Neki Ostoja se vraćao iz Rajića. Uhvatila ga noć. Nije ni vodio računa o povratku još za dana, ali kad je došao bliže Miščević potoku naćulio je uši, oprezno gazio cestom kao da se prikrada, ali na njegovu sreću ništa se niti čuje niti vidi u mrkloj tami. I već je skoro prešao preko mosta kadli za njim skoči iz gape sam nečastivi! Suharci se počeli lomiti i kršiti, vražji papci udariše u trk za Ostojom, a njemu srce umalo da iskoči. Pojuri bezglavo kući, a vrag samo par puta beknu i vrati se nazad.

Odsad su ljudi u nevjerici okretali glavu u stranu i izbjegavali svaki razgovor, ne želeći tako prizvati zlo u pomoć. Bogme ni Miščevićima kojih je uz potok sedam kuća i Slavnićima, koji su uz sam potok nije bilo baš svejedno. Još s večeri, za dana, se blago i kokoši zatvaralo da se ne bi zlo dozvalo i susretalo, a, bogme je i po noći svaki šum bivao sve strašniji i strašniji, pa su se i prozori i vrata dobro zakračunali. I tako u strahu prođe i ljeto i jesen i stiže i zima. Nečastivi bi se pojavljivao tek ponekad, nekad zabečao, nekad samo lomio suharke u grmlju, a ponekad se naslonio na bazgin grm, a tu i tamo i jurio za nesretnikom koji se kasno vraćao kući.

I tako su ljudi skoro cijelu zimu još s večeri zaključavali kuće i sami nerado izlazili u mrak jer se, sačuvaj nas dobri Bože, kod mosta na Miščević potoku pojavljivao nečastivi – sam vrag i to kad se već pomišljalo da je nestao.

Mnogi su imali bliske susrete sa samim vragom, čuli ga, a i vidjeli. Svi su složni u opisu: To stvorenje čudnovato kmeči i beči. Ima rogove i kopita. Za mnogima je trčao, čak je nekima i prijetio, ali su u zadnji čas umakli u kuću i spasili se.

Nadnaravne sile nadvile su se nad selo. Bez velike nevolje ne izlazi se iz kuće već u prvi sumrak, a kamoli po noći, a pogotovo, ne daj Bože, da čovjek ide sam. Ali taj nesretni Ignjatija, zaljubi se u prelijepu djevojku u susjednom selu – u Voćarici. Za dana bi odlazio kod nje, za dana se vraćao, ali jedne večeri strefi se da je došao kod nje, a ona, eto, ostala, sirota, sama. I riječ po riječ, i tako to, pošten dečko, a i cura poštena, pa ne daj Bože da se što drugo dogodilo, noć već poprilično odmakla dok su se njezini vratili, a sad ti, Ignjatija moj, hajde kući! Sve je lako proći, ali treba prijeći i preko mosta na Miščević potoku, jer je Ignjatijeva kuća uz sam potok, ali s druge strane, a vrag se već udomaćio u širokom grmu zove (bazge) uz potok do Slavnićeve kuće.

Ide Ignjatija po mraku. Tapka širokom kaldrmom, a bogme srce junački udara, znoj probija, ali kući se mora. Uz put zgrabio je ciglu u djevojčinom dvorištu, ciglu bogom danu. Zgrabio ju je tako čvrsto da je skoro mogla poteći voda iz nje. Primiče se Miščević potoku. Kosa mu se kostriješi, rumenilo udarilo u lice, a srce urnebesno klopara poput parnjače koja šiklja tek sagrađenom prugom, a prsti su utonuli u ciglu od čvrstog stiskanja. Promiču Lončareve kuće, Slavnićeve kuće i skoro je na mostu, a tada, odjednom, bez povoda i razloga u grmu začuje vražje batrganje i pucketanje suhih grančica pod vražjim nogama. On zavitla ciglom usred grma – jadničak vrag zakmeči i zadreči, a moj Ignjatija džade! – bježi u kuću što ga noge nose. Grunuvši na vrata cijela se kuća zatrese i skoro se ugasi drvce što je tinjalo na ognjištu, a Simo se spasonosno svali na svoj krevet i triput prekriži i zahvali dragom Bogu što ga je spasio.

Drugi dan selo odahnulo. Ignjatija strefio vraga. Doduše, nije ga ubio, nego mu je prebio nogu! Bila je to Slavnićeva koza, koja je po noći iskakala iz staje i brstila grmlje kraj potoka, a ujutro se vraćala nazad u staju preskočivši niska vrata na ulazu u staju. Tako je nesretna koza zadala straha čitavom selu, a da nitko u nju nije ni posumnjao.

I, tako je jedna koza potvrdila da su u strahu velike oči.

Autor: Dragan Miščević