Obećanje

“Znaš da ne mogu druk’čije. Znaš da nemam izbora, moram ići. Puno je braće kako ćemo živ’iti? Od čega?” govorio je Stipe.
“Znam, Stipe, znam ali svejedno mi je teško. Kako ću ja bez tebe? Kad ćeš se vratiti i ‘oćeš li se ikako vratiti?” govorila je Mara kroz suze.
“Ne plači Mare, vratit ću se ja po tebe čim se malo snađem. Ne brini!” uvjeravao ju je Stipe.

Utisnuo joj je poljubac u usta a ona je skinula maramu s glave i stavila mu je oko vrata.

“Čekat ću ja ko’lko god bude tribalo.” odgovorila mu je.
“Zbogom Mare!”
“Zbogom Stipe.”

Okrenuo se i otišao. Noće je bila mračna i bez mjeseca, pa joj je brzo nestao iz vida. Krupne, vrele suze padale su na vrelu dalmatinsku zemlju isušenu dugim vrelim, sušnim ljetom bez kiše. Suša je vladala već jako dugo i inače suha i škrta zemlja osiromašena i izmučena ratom bila je još suša i nemilosrdnija. Glad je vladala dalmatinskom Zagorom te vrele poslijeratne 1948 godine. Mnogi su se uputili u daleke prekooceanske zemlje ne znajući ni gdje idu, ni što ih tamo čeka.

Među njima bio je i njen Stipe. Petero braće od kojih je on bio najstariji, a njemu je bilo 23 godine, bilo je više gladno nego sito, a bolji život nije bio ni na vidiku. Škrta zemlja, koje ni nisu imali Bog zna koliko, nije baš, bila milostiva prema njima, bili su na rubu smrti od gladi netko je morao pokušati stvoriti bolji život a on je bio najstariji.

Cijelu godinu radio je gdje je što stigao i za sitni novac kako bi skupio dovoljno da može platiti put i napokon je imao dovoljno a mogao je nešto ostaviti i majci tek toliko da ne umru od gladi dok se on ne snađe.

Volio je Maru iz susjednog sela ali kako da ju oženi? Kakav život joj može pružiti? Morao je pokušati i bio je među prvima koji su se odlučili potražiti sreću u tamo nekim zemljama čije ni ime nije znao pravilno izgovoriti a kamoli nešto drugo.

Vrijeme je prolazilo, mlađe sestre počele su prigovarati Mari da što se ne udaje jer bi se i one udavale a ne mogu preko nje jer je ona najstarija.

“Samo se vi udajite” rekla bi “ne gledajte na mene. Ja čekam svoga Stipu, doći će on po mene.” Mati bi samo na to tužno uzdahnula: “E, jadu moj jadni, načekat’ ćeš se ti!”, a otac bi samo ljutito otpuhnuo na to.

Pokušali su oni njoj naći muža, ali Mara nije htjela i gotovo. Morala je ići na radne akcije jer je bila neudata i bez djece, gdje su ih slali u škole kako bi makar naučili čitati i pisati. Mnogi su se zagledali u nju bila je naočita djevojka, neki i pokušavali pridobiti njeno srce ali Mara je sve redom odbijala ne davši ni šansu nikome, da ga makar bolje upozna.

Jednog jesenjeg jutra nakon ‘ko zna koliko godina (davno je prestala brojati) čula je poštara kako viče: “Mareeeee! O, Mareeeeee imaš pismo!”

Iz kuće je izletjela k’o bez duše, bosa iako je vani kiša pljuštala. Smočila se čim je kročila vani. Poštar je bio nadomak kuće i brzo ga je pozvala u kuću bojeći se da se ne stopi pismo koje joj nosi pa što će onda.

“Kakvo pas’je vrime!” mrmljao je poštar. “Nakon dvomjesečne suše sad ne zna prestati padati! Eh, što ti je naša zemlja il’ nas sunce bije il’ kiša lije!”
“Sidi kume, odmori, popit ćemo koju da se ugrijemo!” ponudio je otac, a Mara je stajala mokra i k’o na iglama, sva drhteći od uzbuđenja i iščekivanja da izvadi to dragocjeno pismo.

Poštar je sjeo i polako otvarao torbu prebirući pažljivo po ono malo pošte što je nosio u njoj i izvadio jednu sasvim običnu bijelu kovertu i pružio Mari. Ona je gledala u nju ne usuđujući se pružiti ruku da ju uzme, bojeći se da je sve san i da će kad ispruži ruku nestati i poštar i kuverta.

“Uzmi šta si se okamenila!” prekori ju otac.

Mara polako pruži ruku koja je drhtala od uzbuđenja i uze kovertu, pogleda ju, na njoj je nevještom rukopisom bilo napisano njeno ime, okrenu je, s druge strane pisalo je Stipino ime i neka čudna adresa koju baš nije mogla pročitati, a onda se brzo okrenu i otrči u drugu prostoriju, prisloni kovertu na grudi a onda ju brzo odmaknu bojeći se da se ne stopi jer je još uvijek bila mokra, prisloni je na usne a onda ju odloži na slamaricu pa se poče presvlačiti kako bi mogla u miru pročitati. Kad se presvukla uze kuvertu i polako ju poče otvarati pazeći da ju ne podere.

Izvadila je pismo i otvorila ga. Na njemu je nevještim rukopisom bilo napisano par rečenica:

“Draga moja Mare ja sam dobro. Imam pos’o ali stojimo u zajedničkim barakama i ne mogu još uvik doći po tebe. Nadam se da me čekaš jer ću sigurno doći kad se još malo snađem.
Čekaj me! Voli te tvoj Stipe.”

Prislonila je pismo na grudi a suze su joj klizile niz lice, što od tuge, što od uzbuđenja i sreće. “Doće’ on po nju. Nije ju zaboravio! Čekat će ona njega ko’lko god bude tribalo.” mislila je

Deset godina prošlo sestre su se poudale, brat se oženio a Mara je već bila stara cura i više nitko nije obraćao pažnju na nju. Njoj je taman to godilo jer se više nije branila od udaje.

Onda je do nje doprle glasine kako Stipe dolazi kući. Srce joj je tuklo k’o ludo kad joj je to saopćila sestra koja je bila udata u isto selo iz kojeg je i Stipe. Rekla joj je neka njena kona koja je dobra sa Stipinom sestrom.

Najedanput kao da je oživjela, pomladila se.

“Kakav li je?” razmišljala je “Je li se prominija? Dolazi li da i nju povede sa sobom?”

Milijun pitanja prolazilo joj je kroz glavu, a onda jednoga dana sestra je došla neuobičajeno u posjetu i već s vrata vikala: “Mareeeee! Ooo Mareeee doša je! Vratija se! Ma da ga vidiš kako je lip i zgodan, pravi gospodin.”

Mari je srce tuklo k’o ludo, uhvatila je sestru za ruke:
“Pričaj seke, pričaj! Kakav je? Je li pita za me’?”
“Ih, pa nisan ja pričala s njin. Samo sam ga vidila iz daleka i došla da ti javin.”
“Neka, neka dobro si učinila, fala ti.” grlila ju je Mara.
“Sad moran nazad dica su mi sama kući svekrva je u polju. Ajd, čuvaj se iđen ja.” rekla je sestra.
“Aj, aj, lipa moja čuvaj se i fala ti opet!”

Mari je vrijeme prolazilo sporo i dan nikako da prođe. Došla je noć. Nije mogla zaspati očekivala je svoga Stipu da joj dođe na prozor. Nije došao tu noć. “Ma nem’ere odma’, šta si se uspaničila.” tješila je sama sebe “Doće’ on, sigurno.”

Zora je svanula a Stipe nema.

Taj dan ostala je kući nije išla u polje. Nevjesta je tek rodila pa joj je morala pomoći oko djeteta. Svi ostali bili su u polju. Spremala je ručak u kuhinji kad je začula kucanje.

“‘Ko li je u’va doba ‘vako rano” mislila je. Da se nije, ne daj Bože nešto dogodilo!
“Uđi!” viknula je.

Vrata su se otvorila a ona je ostala u šoku i otvorenih usta kad je u po’ bila dana ugledala Stipu na vratima. Promijenio se. Bio je nekako sav fin u finim hlačama, košulji i sa šeširom na glavi. Nekako odrastao, ozbiljan

“Nećeš me pozdraviti!?” prenuo ju je iz šoka “I ponuditi da sidnem i popijem nešto?”

Ona se sva zbunila, nije znala ni što ni kako da napravi, a onda je prišla i zagrlila ga i nije ju bila briga što je u po bila dana i što je sramota.

“Stipe, moj Stipe!” govorila je kroz suze. “Doša’ si!”
“Jesam Mare, jesam! A što si ti mislila. Čuo sam da me čekaš i da se nisi udala, a šta sam moga’ nisan više moga’ čekati. Doša sam da te vidim nasamo i da te pitam da večeras dođemo tvome ćaći da pitan tvoju ruku. Slažeš li se?”

Ona od suza nije mogla ni govoriti, jedva je promucala: “Jašta već jesan.”

Naslonila je glavu na njegove grudi a on ju je držao u naručju i onda ju lagano odmakao, obrisao joj suze: “Ne plači Mare doša’ san po tebe!”
“Ma to ja od sriće!” pravdala se.
“Večeras ćemo doći u prošnju, ja san tu samo misec dana pa da vinčanje obavimo čim prije. Želim da budemo barem malo zajedno jer te još ne mogu povesti tamo. Znaš naučio san nešto jezika ali još nisan naša di ćemo stati, strpi se još malo.”
“Dobro moj Stipe, kako god ti kažeš. Ma čekat ću ja, kad sam mogla u ćaćinoj kući mogu i u tvojoj.”
“Iđen ja sad, sramota je. Ti reci svojima da ćemo mi doći večeras i nek’ se ne sekiraju što nisu spremljeni nemao vrimena za dangubiti.”

Kad su otac, majka i brat došli kući ona im je rekla da je bio Stipe i da će doći večeras tražiti njenu ruku. Majka je plakala od sreće a otac je negodovao jer se ne može spremiti da ih dočeka kako treba.
“Ma, ćaća ne sekiraj se ti ništa Stipe je tu samo misec dana nemamo vrimena za običaje. Pusti to, zar ti nije najvažnije da sam ja sritna.”

I tako su te večeri isprosili Maru. Vjenčanje je dogovoreno za deset dana bez svatova i ceremonije jer nisu imali vremena za spremanje a žurilo im se, Marin miraz je ionako odavno bio spreman.

Vjenčao ih je lokalni župnik. U mladoženjinoj kući su napravili ručak za najbližu rodbinu. Mara je imala tradicionalnu vjenčanu opremu a Stipe je bio u finom odjelu i s obveznim šeširom.

Vrijeme koje su proveli zajedno prošlo je k’o u snu, dok si dlanom od dlan Stipe je morao nazad. Otac ga je vozio kolima u Split odakle je išao brodom za Ameriku. Mara je ovaj put plakala još jače nego zadnji, nekako joj je bilo teže odvojiti se od njega sad kad su bili jedno. On ju je opet tješio:
“Ne plači, brzo ću ja doć’ po tebe.

Ubrzo nakon njegovog odlaska počele su mučnine, trudna je. Nitko sretniji od nje. Stipe se nije javljao, a onda je došlo pismo s par rečenica i s adresom na pozadini. Mara je pisala, da je trudna i da treba roditi, po njenoj računici negdje krajem petoga, početkom šestoga mjeseca. Pismo se vratilo nakon par mjeseci “primalac nepoznat” pisalo je.

Kad je rodila Mara je opet pisala Stipi da je dobio sina i da mu je dala ime po njegovom ocu jer se on ne javljao. Pismo se opet vratilo nakon par mjeseci. Pisala mu je i kad mu je otac umro, i kad je njen otac umro. Pisma su se uvijek vraćala. Pisala mu je i kad je sin prohodao, kad je pošao u školu, kad je imao prvu pričest pisma su se i dalje vraćala, a Mara je svako dočekala i ispratila u suzama.

Onda je stiglo pismo s novom adresom, i nešto dolara u njemu u kojem je pisao kako je kupio kuću, da sad ima i telefon, napisao je broj, i kako će uskoro doći po nju neka napravi papire.

Mara je sada bila moderna žena koja je radila u vinariji, imala siguran posao i plaću od koje su ona i sin lijepo živjeli. Od države je dobila stan jer je bila samohrana majka za oca se nije znalo gdje je. Živjeli su oni fino od njene plaće.

Kad je dobila pismo odlučila je otići u lokalnu poštu gdje je bio telefon i pokušati zvati da mu kaže da ima sina koji ima deset godina i da kako će njih dvoje tamo u tu njegovu Ameriku kad ne znaju jezik ni ona ni on.

Dala je djevojci na centrali broj i rekla da će ona platiti, ima ona para. Djevojka je okrenula broj, javilo se neko žensko dijete na engleski. Misleći kao je pogriješila broj spustila je slušalicu i zamolila djevojku da ponovno nazove, javio se Stipe.

“Stipe, moj Stipe” vikala je Mara “Mara je! Kako si mi? Bože moj čuda” mislila je, čuje ga k’o da je sad tu prid njom. Samo što ga i ne vidi.
“Halo tko je to” čula je s druge strane žice “Slabo se čuje!”
“Mara je Stipe, Mara. ’tila san ti reć’ da imaš sina. Kako ćemo nas dvoje tamo?”
“Halo, haaalo slabo se čuje!” opet je čula. Ona je njega čula izvrsno.

Onda je čula neki ženski glas kako nekako čudno izgovara njegovo ime i nešto ga pita na Engleskom. Krv joj se zaledila u žilama, srce joj je na trenutak prestalo kucati a onda je zabubnjalo u glavi. A onda je čula: tutu-tutu. Veza se prekinula. Progutala je knedlu, stisnula grlo, platila je i izašla ko’ u nekom polusnu. Sreća pa ju telefonistica nije poznavala i nije ju ništa pitala. Suze su joj klizile niz lice. Povezala je: dijete, ženski glas, Stipe… A onda je obrisala suze i obećala sebi kako je ovo zadnji put da plače.

Vrijeme je prolazilo, Stipe se više nije javljao, od nekih njihovih čula je da ima obitelj tamo, ženu i djecu. Mnogi su joj se nudili i udvarali jer je dobro izgledala, još sad kad se fino oblačila i sređivala, ali ona je živjela samo za svog sina nije joj na pamet padalo da nađe nekoga. Pričali su o njoj svašta iza leđa, ali nije se ona obazirala na zle i ljubomorne jezike, živjela je po svom. Hodala je ponosno i uzdignute glave.

Sad je i ona imala telefon u stanu, sama je platila priključak ali nikada više nije okrenula onaj broj. Spremila ga je tamo negdje, znala je ona gdje, ali nije htjela znati…nego, eto… za ne daj Bože. Sinu nikada ništa nije rekla. Saznala je ona i da je to predbroj iz Čikaga, čisto eto, da zna, u slučaju da ju netko upita.

Školovala je sina, bio je dobro dijete, upisao fakultet i završio ga, dobio dobar posao u Zagrebu i odselio se. Mara je ostala sama. Naučila je, nije joj bilo neobično. Išla je na selo sadila, kopala, vezala loze, radila a imala je i posao u Vinariji. Bilo joj je dobro. Ali ponekad, samo ponekad, neka tuga sjela bi joj na srce pa ju gušila i nije joj dala da diše, da živi, ali proći će, znala je ona da će proći, suze nije puštala da teku.

Došao je i rat, preživjela je Mara i to. Svi su ostali živi i zdravi. Pametna je ona bila pa je upisala i završila školu za sekretarice još prije rata, naučila je i engleski, (sam Bog zna kako je dolazila do knjiga) u inat sama sebi. Nije htjela da sebe više ikada dovede u situaciju da ne razumije što netko govori (nikad ne znaš što se može dogoditi), a možda nekada i skupi snage pa kupi tu kartu za Ameriku da se uvjeri vlastitim očima u ono što je čula ušima.

U ratu su je često zvali da prevode ovo i ono a onda su je zaposlili u štabu. Nakon rata dobila je posao u školi i otkupila stan od države. Opet su zli jezici krenuli sa svojim zlobnim komentarima na račun toga kako je dobila posao. Nije se ona obazirala na to, naučila je na svašta jer “još ju grom nije bio i mlin mlio, ostalo je sve preživjela”, kako je sama znala, često puta, reći.

Jedne nedjelje dok se spremala u crkvu čula je zvono na vratima. Mislila je da je susjeda koja treba nešto pa je otvorila vrata. Pred njom je stajao sijedi, fini gospodin s buketom ruža i bombonijerom u ruci.

“Oprostite, koga trebate?” pitala je Mara a nešto ju je steglo oko srca, neka ledena ruka.
“Mare, to sam ja, Stipe. Tvoj muž!” rekao je gospodin s nekim čudnim akcentom.
“Oprostite, ali vi ste pogriješili moj je Stipe umro, ja sam ga pokopala tamo negdje 1977 godine” rekla je hladnim glasom.
“Nisam Mare! O’klen ti to? Živ san, evo me vratija sam se!”
“Žao mi je, pogriješili ste. Nisam ja ona Mare a moj Stipe je mrtav. Molim vas da me ne uznemiravate jer ću zvati policiju.” rekla je i zatvorila vrata.

Jedna suza prijetila je da se skotrlja niz obraz, ali nije joj dozvolila. Davno je ona sebi obećala da više nikada neće plakati, a ona je bila netko tko je držao do svog obećanja, a ne kao neki.

Autor: Ljilja Šušnjar