Noć bi i zima. Životu ni znaka:
Poljem sve mrtvo i gajem;
Trupina samo je brzoga vlaka
Dosadno roptala krajem.
Ja sam u prostoru sjedio tmurnom
Stisnut med ljudima stranim;
Misli u letu mi vile se žurnom
Tužnim o prošlosti danim…
S umora glava mi glonula vrela
Časkom na zaleđe meko –
Ali sa snijega sam vidio bijela
Nekud daleko – daleko.
Tvrdi sam vidio gradić u ravni,
Do njega vojnički tabor;
Gradskim za ziđem su velmože slavni
Narodni držali sabor.
Mislim, da sasvim sam razbiro jasno
Ljude i protivne stranke;
Mogo sam pratit i vijećanje glasno,
Kako je teklo bez stanke.
Dvojica velmoža zborila burno
Samoga protivu kralja…
Plamen im govor prometno se žurno
Čudan u zveket sabalja,
U čas je tili svud stajala lupa,
Gužva i vapaj pun jada –
Netko je teška dva krvava trupa
Survo niz utvrde grada…
S groze se trgoh. Na vrata je gledno
Vlaka vođ’ obraza kruta,
Sparno u prostorje viknuo ledno:
“Križevci!… Deset minuta!”
Odgovori