Povorka se tužna šumskim putem kreće –
nujna lica ljudi na nosiljci nose
nekog, teško iduć – ko da im se neće,
raskopčanih grudi, raskuštrane kose.
Kršni svi su oni i opora lica,
ta gorski su ljudi i sinovi gore,
kućice su njine vrh strmih litica,
a sjekirom sijeku već od rane zore.
Nemoćno se čovjek na tralji pomako,
krvava mu glava grubo zamotana,
tiho reko ljud’ma: “Nosite polako,
braćo, peče grdno krvava mi rana.
… Ne znam ja za ranu što mi bukva dade,
već mi srce jače krvari i peče…
Svatko od vas, braćo, svatko dobro znade,
da mi srce ovo dugo tući neće…”
Tihi jecaj ljudi govor mu prekine,
potekoše svima niza lice suze –
“… Jao, djeco tužna, jao, mili sine,
ženo – Bog vam, eto, oca vašeg uze!…
… Braćo, recite im neka sudbu snose,
neka Boga štuju, neka ga ne kunu,
a šuma što mene ubi im – napose
srećom će im vratit žuči čašu punu;
jer sinovi mladi” – s uzdahom izreče –
“… u šumu će poći i rušiti jele,
a drva iz ove vijek zelene sječe
vozit će dok rane za mnom ne zacijele…
… Neka štuju Krista, nek se za me mole!
Zbogom, braćo… sretan umirem u gaju,
vrh litice naše – vidim krasne dole.
Zbogom, plave gore – zbogom, mili kraju…”
To izreče teško – i glava mu klone…
zagrljeni kleknu ocevi i sini,
za bratom si dragim gorke suze rone
na plavom vrhuncu, gorskoj u visini…
Krvavo je sunce u jazbinu palo…
Još se čuje ljudî uzdah i plač boni,
i bukove grane jecati su stale…
A iz sela malog Majci božjoj zvoni.
Objavljeno: 1930.
Odgovori