Azru znam iz viđenja. Zajedno čekamo kombi kojim naša djeca stižu iz škole. Ponekad je na stanici njen muž; sitan čovjek, naborana lica, s nekoliko zubi, ali prijazan. Njega teže razumijem pa razmijenimo tek par riječi ali s njom obavezno pročavrljam. Romi su. Dragi, simpatični ljudi.
Dok izvirujemo na cestu iščekujući klince palimo cigaretu.
Ljudi nas gledaju začuđeno; dvije žene koje dime na cesti.
“Kako suprug, dugo ga nisam vidjela.”
“Leži, neće da jede, puno puši…”
“Što mu je?” pitam.
“Ne znam, nešto s plućima, doktor kaže da nije dobro” uzdiše.
“A što je s vašim malim? Koje probleme ima?”
“Bolestan je. Ne govori, ne jede sam, ne čita, ne piše, sve mu pomažem – odgovara mi.”
Šutim.
“A šta je s tvojim?” pita me.
“Laka mentalna retardacija” dodajem tiho.
Zastajem,
“Zaostaje u
Azra
“Teško je, znaš… Kad sam išla kod socijalni radnik, kaže ona meni – što ne staviš malog u ustanova? Lakše bi bilo.”
Zastane i odmahne glavom.
“Neee, ja ne mogu pustit svoje dete od sebe, kažem ja njoj, razumeš? Nikad ga ne bi dala, sve ja mogu sama. Ja sam njegov majka. On je sve moje… Ja ga perem i oblačim, promenim pelene, hranim ga, i ništa nije teško…” smiješi se Azra.
“Da, kako može tako nešto i pitati.” potvrđujem.
“Imaš još neko dete?” pita me.
“Ne, samo njega. A vi?”
“Imam ih pet, tri sina i dve kćeri” zastaje. “Jedna ćerka je u Oštrom. U onoj bolnici. Znaš gde je to?”
“Znam. Što je s njom?” pitam.
“Auto je zgazio.”
“Pa kako, i kad’?”
“Puno godina prošlo, više od deset. Imala dvanest godina, lepa, dobra. Išla u školu, na pešački bilo zeleno a auto išlo na crveno i zgazilo je… Skoro je umrla, al i ovako k’o da je…”
“Je li sad bolje?” u čudu je gledam.
“Nit’ vidi, nit’ čuje, samo leži. Ne zna za sebe, razumeš… I kad dođem u poset, ne pozna me…” Azra uzdiše.
“Žao mi je… Mora da vam je teško. Posjećujete ju?”
“Ne mogu uvek, nemam para! Znaš gde je to, daleko… Odem dva put’ na godinu. Karta je skupa, pedeset kuna tamo i nazad, treba i za naranče. Nemam! Otkud?”
Bez riječi sam. Pripaljujem novu cigaretu. Dolazi kombi, naši momci silaze. Ivan razdrljene jakne, blijed i pogrbljen. Zulfo, u svom svijetu, zagledan u nebo. Majka ga gurka, upućuje na cestu, ka njihovom smjeru, i hvata za ruku. Šutke je uzima, zastaje, i dugo odmahuje glavom. Zapišanih hlača gega se poput pingvina. Ivanu se žuri, probija se van.
“Polako, polako, gdje juriš?” opominjem ga, ali on već trči niz cestu.
“Čekaj mamu i pazi na pešački!” govori Azra i vrti glavom.
Mahnem joj i potrčim za njim.
“Čekaj, uspori malo, stani na pješačkom!” dovikujem mu već ljutito.
Ivan trči prema semaforu i korakne. Za pješake je crveno.
Autor: Snježana Šamanić
Veoma dirljiva priča. lijepo satkana od početka do kraja. Realna, vidi se da je istrgana iz svakodnevnice. Volio bih kada bi se na ovoj stranici našla još neka Vaša priča, poštovana godpođo Šamanić.
Vaša me priča podsjeti na zapis moje sestrične iz Sesvetskog Kraljevca koja je pisala u prvom licu svoga sina. Ovdje ću iznijeti samo dio njenog teksta: Nepoznati prijatelji. Nikad nisam naučio pričati ali osjećam sve oko sebe svojim malim srcem. Svoje osjećaje prenosim posebnom vezom na svoju majku Zamislite Boga kako s anđelima izdaje upute kakav će se tko roditi i tko će mu biti majka. Nakon stotinu napisanih imena Bog anđelu priopći moje ime za 13.11.2000. ovo će se dijete zvati Marko i bit će dijete s posebnim potrebama. Dat ćemo ga onoj radosnoj ženi. A zašto baš njoj? – upita anđeo Boga. – Kad je tako radosna? Baš zato što se zna radovati pa će se obradovati i tom djetetu. Blagoslovit ću je takvim sinom. Mnogi smatraju da sam ja majci veliki križ a ona vjeruje da sam veliko milosrđe. Mama ne želi da me se žali kad me netko pogleda. Samo eli da u tom pogledu potražite drugačiju vrijednost od drugih ljudi. To trebate u mojoj blizini i postati svjesni da ovakvih anđela kao ja ima mnogo oko vas. Zato nas i zovu ZEMALJSKI ANĐELI…. Naši roditelji žive s nama iz minute u minutu, iz sata u sat, iz dana u dan. A znate što im je najveća nagrada za nas – iskreni osmijeh pun ljubavi…
Lijep pozdrav gospođi Snježani i našoj Vlatki, Z. Oroz