Ipak jedanput evo se nađoh
izvan tih tužnih kuća
tamnice, bolnice, ludnice
Ipak jedanput evo me vani
(Ovo je Vani ne više Unutra)
Idem. Preda mnom sve je otvoreno
Tek zašto mi se čini da ću odjedanput
pred sobom naći vrata da mi put zasmetu
Ne! sve je otvoreno bezgranično beskrajno
Izgubit ću se u ovom beskraju
Ja ne znam bih li kričo od radosti
ili od straha pred ovom prazninom
Kuda da pođem?
Zar da se javim među svoje
ko sablast?
il ko sramota među stare znance
Gdjegod se javim, nastane tišina
u društvu ljudi.
Pogledaju me kradom
i nešto prošapću i opet zaćute
Ja sam ko neki nosilac tišine
i ćutanja
S ljudima mi više nema života
Tek mi je ostalo da se družim s kamenjem
Kamenje ne zna da se stidi
i može da ćuti sa mnom i da se ne miče.
Ili bih možda trebao poći u neku najdalju zemlju
Može li čovjek da strese prah jedne zemlje s pete
i stupa kao novorođen drumom jednog jutra
kroz neku sasvim stranu zemlju?
Oh, sunce što u ovoj zemlji sja nada mnom
znam: sjat će svugdje tako, pratit će me svuda kao oko
Ej, tko bi znao neko mjesto na ovomu svijetu
gdje ne sja ovo sunce!
Uviđam: poslušat ću jednom glasu
Čemu snujem, čemu da nekud putujem?
Izabrat ću, izabrat ću
najkraći onaj put
što svakog vodi u onu najdalju zemlju
Objavljeno: 1925. – 1960.
Odgovori