Osvanu jutro jednog posebnog dana,
jutro sunčano, na samom kraju leta.
Pariz se budi – biće puno susreta
kad okupi se svetina nepregledna.
Prolazite kroz zakrčene ulice.
Jedno te lice žensko podseća na Nju –
zatečenu i sleđenu u sećanju.
Na gradskom trgu puk te pozdravlja, kliče!
Misli lutaju kao putnik u magli,
zvuk odjekuje kao da si pod vodom.
Život tvoj sevnu na tren – majka, otac, dom…
Likovi dragi, iz prošlosti pristigli.
Sve će stati kad, uz munjevit pad, stigne
do
Autor: Milan Drašković
Zanimljivo, jedna tako zvučna i snažna riječ da izazove niz reminiscencija, kao:
Tarči pastir i tarčeći viče: „S bogom, dušo – – sveta ljubav kliče.
Sa Grmeča or’o kliče: Ima li te nasljedniče?
Kliče vila s Velebita, kliče vila s’ Trebevića,
N’importe qui et ce fut toi, je t’ai dit n’importe quoi!
Pjesma se stvara do pola, ondak počne da se razgrađuje. Zanimljiva stilistika.