Lozo naša, ljuta čemeriko,
Jaoh onom, koj’ te nije vikô,
Koj’ nepozvan naše vino kuša,
Koj’ te lakom čašimice guta:
Zamaglit će crna mu se duša,
S’rvat će ga sila tvoja ljuta;
Pa uz zveku silnu naokol
Pošetat će jadnik baš pod stol.
Ima jeda u tom našem vinu,
Bože živi krasnu domovinu!
Al’ što s’ takvo vince, – baš je pravo!
Čuvat će se dobro svaki đavo,
I s daleka kad te bolan njuši,
Saviti će dvorepine skute,
Bježi, bjež’, sve da se putem puši;
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
A mi u to čaše zveka, zvek!
Neka zmija reži neka, nek!
Ima jeda u tom našem vinu,
Bože živi krasnu domovinu!
Lozo naša, slatka rodu diko!
Blago onom, koj’ te se navikô,
Momak naš kad uzvijena brka
Na djevojku golubicu žmiri,
Čas ti žmiri, čas ti vince srka,
Ej to teče, grije, kucka, piri;
A mi onda skoči svi u glas:
Bože mili, čuvaj, brani nas,
Pol nam sile u tom našem vinu,
Bože živi krasnu domovinu!
Slavonac, 1864.
Odgovori